Библиотека
  • Регистрација

Генерална скупштина УНЕСКО прокламовала је 1999. године Дан матерњег језика, као сећање на студенте који су 21. фебруара 1952. године убијени у Даки у Источном Пакистану, данас Бангладешу, јер су протестовали због тога што њихов матерњи језик није проглашен за званични.

Према проценама, готово свакодневно у свету нестане по један језик, а лингвисти прогнозирају да ће од око 6.000 језика, до краја 21. века одумрети више од половине, чак и до 90 одсто.

Највише су угрожени језици са малим бројем говорника од неколико стотина или десетина, и језици који припадају малим заједницама које нису цивилизоване са становишта западних стандарда и немају институције, сматрају лингвисти.

 

Србија је 2006. године ратификовала Европску повељу о регионалним и мањинским језицима, а према проценама државних званичника, мањинским језицима у Србији не прети опасност од изумирања, као што је то случај у неким другим деловима Европе и света.

У нашој земљи има више од 30 националних мањина, а закони у области образовања посебан акценат придају обезбеђивању квалитета образовања деце припадника мањинских група.

Домаћи лингвисти сматрају да би требало више да се бринемо о српском језику, о развијању језичке културе, очувању традиције, као и да су нам потребна новија издања правописа, речника и осталих нормативних приручника.

Лингвисти упозоравају да је пред све већом навалом енглеског језика, српски угрожен у мери у којој су то и други језици и да опасност прети чак и језицима са великом традицијом - француском, италијанском, немачком.

Ипак, према оцени стручњака, није вероватно да ћемо доћи до једнојезичне цивилизације, али треба више да радимо на подизању језичке културе и писмености, у чему би, како сматрају, школа морала да има значајнију улогу.

 

СТЕФАН  НЕМАЊА

ЗАВЈЕШТАЊЕ ЈЕЗИКА

Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Ријеч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу?

Не узимајте туђу ријеч у своја уста. Узмеш ли туђу ријеч, знај да је ниси освојио, него си себе потуђио. Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град своје земље, него најмању и најнензнатнију ријеч свога језика.

Земље и државе не освајају се само мачевима него и језицима. Знај да те је непријатељ онолико освојио и покорио колико ти је ријечи потрао и својих потурио.

Народ који изгуби своје ријечи престаје бити народ.

Постоји, чедо моје, болест која напада језик као зараза тијело. Памтим ја такве заразе и морије језика. Бива то најчешће на рубовима народа, на додирима једног народа са другим, тамо гдје се језик једног народа таре о језик другог народа.

Два народа, мило моје, могу се бити и могу се мирити. Два језика никада се помирити не могу. Два народа могу живјети у највећем миру и љубави, али њихови језици могу само ратовати. Кад год се два језика сусретну и измијешају, они су као двије војске у бици на живот и смрт. Док се год у тој бици чује један и други језик, борба је равноправна, кад почиње да се боље и више чује један од њих, тај ће превладати. Најпослије се чује само један. Битка је завршена. Нестао је један језик, нестао је један народ.

Знај, чедо моје, да та битка између језика не траје дан-два, као битка међу војскама, нити годину-двије, као рат међу народима, него вијек или два, а то је за језик исто тако мала мјера времена као за човјека трен или два. Зато је чедо моје боље изгубити све битке и ратове него изгубити језик. Послије изгубљеног језика нема народа.

Човјек научи свој језик за годину дана. Не заборавља га док је жив. Народ га не заборавља док постоји. Туђи језик човјек научи исто за годину дана. Толико му је потребно да се одрече свога језика и прихвати туђи. Чедо моје мило, то је та зараза и погибија језика, кад један по један човјек почиње да се одриче свога језика и прихвати туђи, било што му је то воља било да то мора.

И ја сам, чедо моје, у мојим војнама употребљавао језик као најопасније оружје. Пуштао сам и ја заразе и морије на њихове језике испред мојих полкова. За вријеме опсада и дуго послије тога слао сам чобане, сељане, занатлије и скитнице да преплаве њихове градове и села као слуге, робови, трговци, разбојници, блудници и блуднице. Моји полководци и полкови долазили су на напола освојене земље и градове. Више сам крајева освојио језиком него мачем.

Чувајте се, чедо моје, инојезичника. Дођу непримјетно, не знаш кад и како. Клањају ти се и склањају ти се на сваком кораку. И зато што не знају твој језик улагују ти се и умиљавају како то раде пси. Никад им не знаш шта ти мисле, нити можеш знати, јер обично шуте. Они први који долазе да извиде како је, дојаве другима, и ето ти их, преко ноћи домиле у непрекидним редовима као мрави кад нађу храну. Једнога дана тако осванеш опкољен гомилом инојезичника са свих страна.

Тада дознајеш касно да нису мутави и да имају језик и пјесме, и своја кола и обичаје. Постају све бучнији и заглушнији. Сада више не моле нити просе, него траже и отимају. А ти остајеш на своме, али у туђој земљи. Нема ти друге него да их тјераш или да бјежиш, што ти се чини могућнијим.

На земљу коју тако освоје инојезичници не треба слати војску. Њихова војска ту долази да узме оно што је језик освојио.

Језик је чедо моје, тврђи од сваког бедема. Када ти непријатељ провали све бедеме и тврђаве, ти не очајавај, него гледај и слушај шта је са језиком. Ако је језик остао недирнут, не бој се. Пошаљи уходе и трговце нека дубоко зађу по селима и градовима и нека слушају. Тамо гдје одзвања наша ријеч, гдје се још глагоља и гдје се још, као стари златник, обрће наша ријеч, знај, чедо моје, да је то још наша држава без обзира ко у њој влада. Цареви се смјењују, државе пропадају, а језик и народ су ти који остају, па ће се тако освојени дио земље и народа опет кад-тад вратити својој језичкој матици и своме матичном народу.

Запамти, чедо моје, да свако освајање и отцјепљење није толико опасно за народ колико је штетно за нараштај. То може штетити само једном нараштају, а не народу. Народ је, чедо моје, трајнији од нараштаја и од сваке државе. Кад-тад народ ће се спојити као вода чим пукну бране које га раздвајају. А језик, чедо моје, језик је та вода, увијек иста с обје стране бране, која ће као тиха и моћна сила која брегове рони опет спојити народ у једно отачаство и једну државу.

 

Мисао дана

„Из молитвeника свога покидала сам била свe листовe.
Потпуно бeз ближњих сам сe потуцала стазом лутања.
Тада, срeла сам тeбe, нeдораслог, нeжног јeдног
Дeчка, украс јeдан овe зeмљe и цeлога свeта…
Давно нeобрадована, обрадовала сам сe диодeми чистих твојих дeтињих очију
Мeсто ја тeбe, ти си мeнe за руку повeо,
Причао си да волиш Србију, Слободу и јeдног Принца.
И с тобом зајeдно сам волeла Србију, Слободу и јeдног Принца.”

(Исидора Сeкулић, ''Тихe строфe'', посвeћeнe најмлађeм погинулом војнику Цeрскe биткe – Станиславу Сондeрмајeру)