Такмичења и промоције ученика
  • Регистрација

''Рекло сунце сунцокрету,
пчела пчели,свитац свицу,
рекло мени, а ја свима:
видимо се у Драгинцу!''

(Мошо Одаловић)



Ми смо врло озбиљно схватили Мошине стихове и 13. пут се обрели у Драгинцу, да уживамо у дружењу са писцима, у лепим и искреним дечјим радовима, и обележимо 75 година од страшног пострадања житеља Jадра, посебно Драгинца и околине.
Пре свечаног програма и доделе награда присуствовали смо Трибини ''Књижевност за децу и књижевни подмладак'', коју је водио оснивач манифестације писац Љубомир Ћорилић, уз учешће познатог писца за децу Дејана Алексића.
Да би овај дан био чаробан, велику захвалност дугујем својим списатељицама - Дуњи, Вањи, Ањи Александри и Татјани, чији су радови награђени и похваљени на овој манифестацији:
Дуња Вићентијевић 8-3 - ТРЕЋА награда за причу
Ања Александра Василијевић 7-2 - ПОХВАЛА за причу
Татјана Теодоровић 7-2 - ПОХВАЛА за песму
Вања Арсић 8-3 - ПОХВАЛА за песму
Посебно ХВАЛА дарујем госпођи Ани Вићентијевић, за дружење и логистичку подршку.
Диван сунчан дан и традиционално гостопримство домаћина из школе ''14. октобар'' учинили су суботу, 8. октобра, незаборавном за Дуњу и Вању, које су представљале награђене, Дуњину маму, без чије помоћи не бисмо путовале, и моју маленкост, која годинама ужива слушајући одабране радове на овом конкурсу и речи похвале за писање наших
ученика.
Утисак је употпунила шетња поред Спомен-комплекса у Текеришу и посета Храму Св. Тројице поред Шапца, о чему сведоче слике у галерији.
Уживајте читајући наше радове.

Снежана Стојановић, проф. српског језика

Гласови у ветру

Обичан дан на плажи - све врви од гласова, дечије вике, таласа... Лењо се истежем на пешкиру испод сунцобрана. Досадно ми је- нема занимљивих саговорника, све сам књиге прочитала.Одлутах мало у мислима.

Сјајно сунце са неба пече неумољиво. Кроз платно сунцобрана пробијају се његови зраци као шарене стреле. Видим тачно како се одбијају о моју кожу и мртве падају поред мене. Хахаха! Не знају они да ја користим фактор педесет. Осврнем се око себе и видим госпођу поред, која лежи ван сунцобрана. У ствари, није госпођа него јеж. Нема на њеној кожи место где се сунчева стрела није забола. Цела плажа врви од јежева који миле по златном песку.

Загледам се у кулу од песка у чијем подножју је рука малог архитекте направила вештачко морско језеро. Каква је гужва владала на тој високој кули! Цео пешчани свет је журио на златни врх, а онда уз цику се котрљају у воду која се пенушала као шампањац у чаши. Излазили би чили и ведри и опет журили ка врху. Смејали смо им се заједно зека са неба и ја. Одакле сад зека искочи? Погледам у беспрекорно чисто и равно светлоплаво пространство. Рекло би се да је ледено колико је равно. Сликару поред мене је очигледно сметала та једноставост, па је узео четкицу и нацртао белог зеку на клизаљкама како јури уплашеног вука. Јурили су ка оној тачки где небо упада у море. Један велики, мрки талас је имао задатак да хвата то плаветнило и повуче га у морске дубине. Подсећало ме је све на слику препланулог аласа који извлачи мрежу са уловом.

Из те тачке где се небо претвара у море, појавила се црна тачка која је постајала све већа. Направих од својих прстију двоглед па погледах кроз њега. Био је то црни брод са белим једрима као снег. Уствари био је то господин брод у црном свечаном оделу, са белом уштирканом кошуљом и лулом у устима. Испред њега је ишло десет слугу са косама, косећи зањихане таласе да се њихов господар не укваси, а он је јездио поносно и надмено не гледајући на нас јежеве што милимо по пешчаном злату. Његова господска крма се никада неће упрљти тиме.

Вратих поглед на малог архитекту испред себе и видех да је решио да се окупа у свом језеру, а тужна златна зрнца су морала својим кућама. Аларм у мом стомаку упозори да је и мени време да кренем кући. Баш се огладни од овог маштарања!

Дуња Вићентијевић 83

 

 

Изокренути час

Децембарски тмуран, сив дан. Вратила сам се кући, покисла као миш, и буквално и метафорично... Наставник Жика, наставник историје, испитивао је лекцију о Јустинијановим реформама и паду Цариграда. Учила сам, није да нисам, али запамтила нисам богзна шта.

Вртело ми се по глави - Константинопољ је пао под ввласт Османлија 29. маја 1453.
Тим догађајем у историји је пропало, кроз неку црну рупу у свемиру, Источно римско царство.
- Ко је учио, баш учио? Све научио, загрмео је наш наставник радосно гледајући по учионици.
У том трeнутку ми сe у грлу створила кнeдла, како да се јавим кад не знам ни пола лекције?! Не знам Јустинијанове законе... Е, моја Ања, срам те било, па Јустинијан ти се сада смеје, кљуца неки гласић у мојој глави...

- Добро, кад нећемо добровољно, онда ћу извлачити чаробне бројеве из пернице. Да промућкамо! Први срећни број је број ДВА!

Ух, за мало, ја сам прва у дневнику... Марина је одговорила некако на своја питања, и како се већ наслутити да - срећа ми окреће леђа!

- Ања, ти сада, осветлај разреду образ, ти си увек спремна - усхићено говори наставник, а ја осећам да тонем у црну рупу. Нестаћу као Византија!
Јесте, учим, само што сам јуче заборавила да се преслишам и утврдим...

- Којим се језиком говорило у средњем веку, у Константиновој држави -започиње наставник.

- Ух... па, овај... ово знам... енгл... Боже, шта ми је?! Није енглески... Римским, наравно!

- Полако, Ања, о Византији говоримо... Грчки је у питању. Римски не постоји, мислила си сигурно на латински. Добро, следеће питање ћеш сигурно знати - мало зачуђено ме гледајући говори наставник - Који су Јустинијанови закони?

- Е, то, наставниче баш не знам! Викнула сам и тужно и љуто...

- Ања, дете, шта ти је? смирује ме наставник - Није смак света, научићеш!

Како да се не наљутим? Уверена сам да наставници намерно бирају питања на која ни сами не знају одговор... Те Јустинијан, па Клеопатра, онда Немањићи... Ма, да! Они не знају, а онда ми ђаци треба да их просветлимо. Али, неће моћи! Наставниче Жико, ја Вам намерно нећу рећи одговор па се чудите док год вам је воља! И даље се инати онај гласић у мојој глави, све гласније...
Онда је уследио нови шок - сад треба да се сетим која се вера проповедала Цариградом у време Нишлије Константина и царице Јелене.
Па нисам ја слабић! Отћутаћу достојанствено и то!

- Ања, желиш ли ти то јединицу? сад већ озбиљно пита наставник.

Шта сад! Морам нешто да кажем...

Наставник помаже, а мени делује као провокација:
- Овога ми крста, ти ни ово не знаш... Крста ми нашег хришћанског, па ти стварно ниси учила!

- Знам, наставниче, муслиманска вера! продерем се из свег гласа.

Разред прасне у смех, упрскала сам сасвим. Зацрвенела сам се од блама, маска је пала - историју не знам!

Повређена и љута, говорим дрхтавим гласом:
- Доћи ће моја мама у школу због ових прозивки!
На то се другари смеју још гласније и грубље, чак се и наставнику криви усна у осмех, а ја тонем у бездан црне рупе... Нема ме...

А још прошле године сам била на такмичењу   из историје!

 

Ања Александра Василијевић 72

Напиши ми писмо

Напиши ми писмо, у рану зору, кад свићe дан.

Напиши ми писмо када први најслађи тe ухвати сан.

Напиши ми писмо да сам најлeпши дeо дана сваког

Да сам најлeпши лик сваког сна твог.

Напиши ми писмо, искрeнe осeћајe на папир стави,

Напиши шта сe свe мота у твојој глави.

Написаћу и ја тeби писмо нeко,

Да га читаш док сам ја далeко,

И у њeму слова прeгршти бићe,

Да си сваки мој сан, и нови дан што свићe.

Татјана Теодоровић 72

 

 

Којим добром

Којим добром, ако нисте добрим дошли?

Којим путем, ако нисте Божјим пошли?

Која нада после свих ишчезлих постоји,

Кад се после рата свако вашег мира боји!

Којој срећи да се несрећни људи радују,

Зар поред хлеба да стално гладују?

За које сутра да се невешти боре,

Коме да невесели о срећним данима зборе?

Коме они да кажу што им никога нема,

И кога да грле празним рукама обема?

Којим добром, ако нисте добрим дошли,

За чије мирне снове, ако сте ратним пошли!?

Вања Арсић 83

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Има нас и на Фејсу

Facebook

ЛОГО ШКОЛЕ

logo skole

Мисао дана

КАД ИДЕ ПРВАК

Кад првак у школу крeнe
Са торбом прeпуном књига,
Пратe га брижнe зeнe.
Прати га мајчинска брига.
Коракe пружа лакe,
Срeд градскe врeвe и букe.
Први пут идe бeз бакe,
Први пут бeз дeкинe рукe.
Зауставитe  авионe.
Возовe брзe и камионe.
Багeрe бучнe и санитeтe,
Кад идe првак. Кад идe дeтe.
Ви стe од ђака јачи
И знатe за поштовањe.
Ваша пажња му значи.
Ђак јe највeћe звањe.
То што научи од вас
Сутра ћe другом да врати,
Ви стe му први час
Да живот бољe схвати.
Зауставитe тракторe,
Трамвајe и мотокултиваторe.
Бицикла тиха и тротинeтe,
Кад идe првак. Кад идe дeтe.
(Toде Николетић)