СУМОРНИ ДАНИ
Има дана сатканих од бездана,
пуни су зиме, самоће и рана,
трагања и бесциљних лутања.
Без звезда су ноћи моје,
уместо свитаца, туге се роје.
Магловити, предуги, бесани, оловно сиви,
мутни дани.
Никог нема руку да пружи,
а плачни дан све дужи.
Чини се, нећеш моћи да издржиш,
на тихој ватри се пржиш...
У самоћи мислиш – свима је боље,
све те притиска, немаш воље,
ни снаге да се бориш за боље...
Где год кренеш, ћорсокак од пута,
грешиш и од старта корак ти лута.
Кад преостане само сламка за хватање,
пригрле те мисли тешке, најцрње,
имаш само своје руке да те утеше...
А ниједан проблем не могу да реше.
И још једно сутра, исто као јуче,
и дан сив, и тишине које муче...
Телефон ћути, нико не зове те..
Тешко је из сивила пробудити се
кад знаш да се побећи не може
из сопствене тесне коже...
Александра Будровац 81
ПАТЊА ЗА ТОБОМ
Опет ја хтела бих рећи
нешто што је тешко изрећи,
нешто што тешко у опис стаје,
оно што само душа даје,
једном само и никад више
ово биће за тебе дише,
ова душа за тобом пати
то тешко је глави да схвати.
То што мора јер нема куд
само је упорног срца труд,
и тела што уздише само за тобом,
љубав се мери само слободом.
Александра Будровац 81
СУСРЕТ
Једне се ноћи беше срела,
на једној зрачној стази
душа у небо што се пела
и анђео што на земљу силази.
Анђео исприча причу сјајну
шта су небески врти,
а душа целе Земље тајну,
магију љубави и смрти.
И осмехну се анђео потом
на царство вечних зрака,
душа заплака за лепотом
пре светлости и мрака.
Александра Будровац 81
ТРАГ
Смејем се у себи и
као у шали, све је у реду,
ал, хаос у глави!
Ма, није то ништа, утеху тражим,
стварност размењујем надама лажним.
Биће ми боље, тешим се ја
кад јава тргне ме из жељеног сна.
И угледах сивило, осетих страх,
остаје само лудила траг.
Александра Будровац 81