Занимљивости
  • Регистрација

Дубоко у петнаестом веку, у једном сеоцету близу Нирнберга, живјела је породица са осамнаесторо деце. Осамнаесторо. Само да би прибавио довољно хране за трпезу цијелом овом буљуку, отац и глава домаћинства, иначе златар по занимању, морао је да ради готово осамнаест часова дневно, не само у својој трговини него и за надницу код сусједа када би какав посао успио да пронађе. Упркос њиховој незавидној ситуацији, двојица старијих Дирерових синова сањала су своје снове. Обојица су хтјела да усаврше свој умјетнички таленат али су обојица знала да њихов отац неће бити финансијски способан да обојицу пошаље у Нирнберг да студирају академију.
Послије многих дугих разговора током ноћи у својим, по свему судећи, тијесним креветима, два дјечака коначно начинише договор. Ријешише да бацају новчић. Поражени ће ићи да копа у оближњем руднику и својим приходима издржаваће оног другог за вријеме његовог похађања академије. Затим ће брат који буде побиједио, завршити своје студије, а онда преузети издржавање оног другог брата, за вријеме његовог студирања, било продајом својих умјетничких дјела, ако то буде потребно, и радом у руднику.
У недјељу послије службе у цркви они бацише новчић. Албрехт Дирер је побиједио и ускоро отишао у Нирнберг. Алберт оде у рудник и прихвати се опасног посла да би сљедеће четири године финансирао братовљево студирање, чији је рад на академији готово одмах изазвао велику пажњу. Албрехтови бакрорези и дрворези, његова уља била су много успјелија него многи радови његових професора, а временом је он још више напредовао и добијао све веће хонораре за своја позната дјела.
Када се млади умјетник вратио у своје село, цијела фамилија Дирер, у његову част приредила је свечани ручак да прослави тријумфални Албрехтов повратак. Послије дугог и незаборавног ручка, испрекиданог музиком и смијехом, Албрехт устаде, са свог почасног мјеста на челу стола, да одржи здравицу у част свог љубљеног брата и свих оних година његовог жртвовања које су омогућиле њему, Албрехту, да испуни своју амбицију. Завршио је свој говор ријечима:”А сада, Алберте, благословени мој брате, сада је твој ред. Сада ти можеш ићи у Нирнберг да испуниш своје снове, а ја цу бринути о теби”.
Са жељним ишчекивањем све су се главе окренуле према оном дијелу стола на коме је сједио Алберт. Сузе су капале низ његово блиједо лице, лијево и десно је помијерао своју спуштену главу и јецајући понављао:”Не… Не… Не…Не”.
Коначно Алберт устаде и обриса сузе са својих образа. Баци поглед на свако лице које је сједило за столом и које је толико волио, а затим подиже руке према свом десном образу и тихо рече:”Не брате, не могу ићи у Нирнберг. За мене је исувише касно. Погледај, види шта су четири године у руднику урадиле мојим рукама! Кости у сваком прсту су биле сломљене најмање по једанпут, а касније сам добио и такву упалу зглобова, нарочито у десној руци, да ја не могу подићи чак ни чашу да би узвратио на твоју здравицу, а камоли да повлачим оне фине линије на пергаменту или платну сликарском четкицом. Не брате… за мене је исувише касно”.
Прошло је више од 450 година. До данас, стотине мајсторских портрета, скица, графика, бакрореза, гравира Албрехта Дирера висе по зидовима највећих музеја свијета. Али није необично ако се ви, као и већина људи, нарочито зближите са једним дјелом Албрехта Дирера. Ако вам се заиста учини блиским, можете његову репродукцију окачити на зид ваше собе или канцеларије.
Једног дана да би исказао своје поштовање према Албертовој жртви, Албрехт Дирер је пажљиво насликао братовљеве нагрђене руке заједно с длановима и танким прстима исправљеним нагоре. Свој моћни цртеж назвао је просто “Руке”, али је свијет, готово одмах, отворио своје срце према његовој мајсторској рукотворини и преименовао је у израз љубави “Руке које се моле”.
Сљедећи пут када видите копију ове дирљиве креације, погледајте још једанпут. Нека она буде опомена за вас, ако вам је опомена потребна. Али једна опомена, ко ниједна – ако остане једина!
Наравно, немојте покушавати да је учините једином. Било да је ваша вјера велика или пак готово не постоји, ви још увијек имате своје сопствене руке које се моле. Све што треба да урадите када ствари постану претешке, то је да склопите своје дланове, испружите руке, и подижући очи кажете: “Мени треба помоћ”. Ја сам то урадио најмање хиљаду пута у свом животу. Резултати? Бићете сигурно изненађени када откријете колико је помоћ заиста близу вас када је тражите.

Текст преузет са интернета.

Мисао дана

"Ја не знам ништа боље, сложеније и занимљивије од човека."

Максим Горки