Занимљивости
  • Регистрација

Често сам се свађао с родитељима. Осјећао се потпуно несхваћено. Чинило ми се немогућим да се сложим с њима. Поготово с оцем. Увијек сам мислио да је мој отац фантастичан човјек и у то сам вријеме још увијек тако мислио. Али он се понашао као да мисли да сам будала. Све што сам радио, њему се чинило лоше, бескорисно, опасно или неприкладно.
А кад бих му то покушао објаснити, било би још горе: нису постојале ни двије идеје које су нам биле заједничке. Одбијам вјеровати да је мој тата постао глуп. Добро, па не вјерујем баш да је постао глуп. Али увјеравам те да се понаша као идиот. Као да је запео за тупе и старомодне идеје. Мој отац није тако стар да не би могао схватити младе... Дефинитивно је јако чудан."
"Може прича?"
"Може."


...Била једном једна патка која је снијела четири јајета. Док је сједјела на њима, лисица је напала гнијездо и убила је. Али, из неког разлога, није појела јаја прије но што је побјегла и она су остала напуштена у гнијезду. Онуда је пролазила квочка и нашла напуштено гнијездо. Инстинкт ју је натјерао да сједне на јаја и грије их.
Убрзо након тога излегли су се пачићи и, као што је било логично, мислили су да им је она мајка па су ходали у реду иза ње.
Кокош, задовољна својим новим младунцима, одвела их је на фарму. Сваког јутра прије пијетловог пијева, мама кокош гребала би тло, а пачићи су се трудили опонашати је. Кад пачићи нису успјели извући из земље ни обичног црва, мама је прибављала храну свим пачићима, тргала сваку глисту на комаде и хранила своју дјечицу дајући им храну у кљун.
Једнога дана, као и обично, кокош је изашла у шетњу са својим пачићима око фарме. Њезини су је пачићи дисциплиновано слиједили у колони. Али изненада, чим су стигли до језера, пачићи у једном скоку заронише у рукавац, са свом природношћу овога свијета, док је кокош очајнички кокодакала захтијевајући да изађу из воде.
Пачићи су срећно пливали праћакајући се, а њихова је мама скакала и плакала бојећи се да се не утопе.
Дошао је и пијетао, привучен мајчином виком, и уочио о чему се ради.


"Младима не можеш вјеровати", било је његово мишљење. "Баш су непажљиви."


Један од пачића, који је чуо пијетла, приближио се обали и рекао им: "Не кривите нас што ви не умијете пливати."


Немој мислити да је кокош гријешила.
Не осуђуј ни пијетла.
Немој мислити ни да су пачићи умишљени и дрски.
Нико од ових ликова у причи не гријеши.
Они само виде стварност са својих личних тачки гледишта.


Једина је грешка, и то скоро увијек, мислити да је моје гледиште једино са којег се може схватити истина.

Текст је преузет са интернета.

Мисао дана


Моратe научити своју дeцу да јe зeмља под вашим стопалима пeпeо ваших дeдова. Да би ваша дeца поштовала зeмљу, морају знати да јe зeмља испуњeна душама прeдака, да јe зeмља са нама у сродству. Научитe вашу дeцу оно што смо ми научили нашу, да јe зeмља наша мајка. Шта год снађe њу снаћи ћe и синовe зeмљe. Ако човeк пљујe на тло пљујe на сeбe самога. Ми знамо: зeмља нe припада човeку. Човeк припада зeмљи. Ми то знамо. Свe јe повeзано као крв која ујeдињујe породицу. Свe ствари су повeзанe. Човeк нe тка ткиво живота, ми смо само јeдна нит у ткању. Шта год да чини ткању чини и сeби самом.
 (индијански поглавица Сијeтл )
ДАН ПЛАНЕТЕ ЗЕМЉЕ, 22. АПРИЛ