Багдадски калиф Ал-Мамун имао је прелијепог арапског коња. Богати Омах желио је тог коња и нудио је много камила за њега, али калиф није хтио ни да чује за то. Омах је ријешио да дође до коња по сваку цијену, па макар и преваром.
Знао је куда ће проћи Ал-Мамун, па се прерушио у просјака, легао насред пута и чекао. Ал-Мамун је био човјек меког срца и, чим га је видио, сјахао је с коња да види шта му је.
“Помагајте!”, завапио је лажни просјак. “Данима гладујем и нисам у стању да ходам.”
Ал-Мамун га је пажљиво попео на коња и Омах је то смјеста искористио да крене у галоп, док је калиф трчао, вичући му да стане. Када је Омах довољно далеко побјегао, застао је и окренуо се.
“Украо си ми коња”, викао је Ал-Мамун. “Молим те за само једно.”
“Шта?” – упитао је Омах.
“Да никоме не кажеш како си дошао до коња.”
“Зашто?”
“Ако се рашири глас о твојој превари, може се десити да једног дана нико не застане да помогне некоме ко лежи насред улице и заиста умире.”
Арапска прича