Библиотека
  • Регистрација

Од 2001. године, која је била година европских језика, обележава се

26. септембар као Европски дан језика. То је датум који треба да  скрене  пажњу на лингвистичко богатство старог континента и на потребу учења страних језика, како би се у већој мери ценила вредност и предности различитих култура.

Европски дан језика се редовно обележава у 47 држава чланица Савета Европе, међу којима је и Србија, са жељом да охрабри 800 милиона Европљана да уче више језика, као и да упозори јавност о важности учења језика ради повећања степена плурилингвализма и међукултуролошког разумевања.

 

 

У Европи постоји више од 220 аутохтоних језика, што чини око три одсто од укупног броја језика на свету. У свету се говори 6.000 до 7.000 језика, док се на пример на територији Русије, где живи 148 милиона становника, говори далеко највећи број језика - од 130 до 200.

 

ЗАНИМЉИВОСТИ

ГЕРМАНИЗМИ У СРПСКОМ ЈЕЗИКУ

Колико речи немачког језика већ знамо, колико њих употребимо скоро свакога дана?

Ако обучемо блузу (Bluse) која нам је кнап (knapp), ако ставимо шминку (Schminke), ако косу, коју смо пре тога осушили феном (Föhn) и навили виклерима (Wickler), вежемо шналом (Schnalle) па још обујемо штиклу (Stöckel) већ смо употребили неколико немачких речи. Ево још примера….

Замислите да сте на блузи пронашли флеку (Fleck) и морате одмах да је ставите у вешмашину (Waschmaschine) која се покварила. Вероватно ћете позвати мајстора (Meister) коме ће за поправку требати шрафцигер (Schraubenzieher).

Ви бисте за то време могли да доручкујете. Можда да купите кифлу (Kipferl) или перецу (Brezel). Одлучили сте да за ручак направите супу са кнедлама (Knödel) и да умесите штрудлу (Strudel). Узимате потребан материјал из шпајза (Speis) и док се штрудла пече у шпорету (Sparherd) сетили сте се да вам у ствари ништа од тога и не треба јер сте данас позвани на ручак у један ресторан. Тамо ћете наручити динстану (dünsten) шницлу (Schnitzel), куглу (Kugel) сладоледа или можда шнит (Schnitt) неке торте (Torte) са шлагом (Schlag). Све ово ће вам донети келнер (Kellner) који ће уз то понудити флашу (Flasche) вина и вратити се за  шанк (Schank).

После ручка сте отишли до шалтера (Schalter) поште а након тога купили фарбу (Farbe) за косу. Треба да однесете ципеле код шустера (Schuster) али сте заборавили да их спакујете (packen) и ставите у гепек (Gepäk). Морате да свратите и код шнајдера (Schneider) који вам је прошлог пута рекао да купите и једну шпенадлу (Spenadel) али сте мало ,,забринути” јер нисте сигурни да ли та коју сте купили одговара тј. пасује (passen) или штима (stimmen).

Један сасвим обичан дан, а употребили сте већ тридесет пет немачких речи!

 

ЈЕЗИЦИМА ПРОТИВ БОЛЕСТИ

Они који желе да остану оштроумни требало би да уче језике. Језичке вештине штите од деменције. Бројне студије су то потврдиле. Старост ученика при том не игра никакву улогу. Једино је важно да се мозак редовно вежба.

Учење вокабулара активира различита подручја мозга. Та подручја контролишу важне когнитивне процесе. Стога су вишејезични говорници пажљивији. Они поседују и већу способност концентрације, доносе боље одлуке, брже долазе до неког закључка. То се дешава због тога јер је њихов мозак научио да бира јер увек зна најмање две речи за једну ствар. Свака од тих речи представља могући избор.

Тај тренинг не подстиче само центар за говор. Језичке вештине такође представљају и бољу когнитивну контролу. Наравно, деменција се не може спречити језичким вештинама. Ипак, болест спорије напредује код вишејезичних говорника. Збуњеност и заборавност су слабије изражене. Стога, и млади и стари имају једнако велике користи стицањем језичке компетенције. И, такође важно, са сваким познавањем  језика лакше је научити следећи нови. Стога би било корисније посезати за речницима уместо за лековима!

 

ЛЕНГВИЏ  У  БЕКСТЕЈЏУ

Нема никакве сумње колико је корисно познавање страних језика, нема ни сумње да су многи језици оставили делове своје лексике у нашем језику, и то тако да за многе речи ни не знамо да су туђице, као што нема ни сумње да ће језици наставити међусобну размену, подстакнуту разним тековинама савременог доба. Знамо и да се речи непрестано рађају и живе, и да за живота често мењају облик или значење, затим умиру, замене их неке друге...

Многе такве речи достојанствено живе своју употребу организоване у сопствена удружења која се зову германизми, англицизми, галицизми, турцизми... И тако достојанствене, дотеране, прихваћене у друштву српског речника, поносно означавају појмове за које одговарају, не повређујући  правила куће у којој гостују, док се сва њихова мала лексичка удружења међусобно поштују.

Међутим...“ Перформанс на фешн-вику је био један нонсенс на стејџу. Уместо да буде транспарентно, креаторов селекшн стајлинга и кастинга манекенки је био превише клос мајндед“. Ово је пример преузет из Политике из одличног текста „Можемо ли да живимо без енглеског језика“, а ауторке текста су га чуле у једној ТВ емисији. Нигде оног лексичког достојанства гостујућих речи, дотераних, уређених, прилагођених, нигде оних атрибута који им дају визу за боравак у другом језику. Овако употребљене туђице толико су туђе да су се отуђиле од сопственог језика, а у туђем још нису нашле место. И њихове колегинице, речи-домаћице, толико су збуњене да ни не знају које место да им обезбеде. И тако, неприлагођене једне и збуњене друге, саставише реченицу коју не разуме како треба ни Енглез, ни Србин. У оваквим примерима „не ради се о англицизмима, већ о неприлагођеном енглеском језику у српском“, сматра проф. лингвистике Рајна Драгићевић, тек да не буде забуне у тражењу одговора на питање „треба ли користити стране речи или не?“ Наравно да треба, али увек с мером и зналачким прилагођавањем – да би нам језик остао леп са својим лепим речима-гошћама.

Мисао дана

„Из молитвeника свога покидала сам била свe листовe.
Потпуно бeз ближњих сам сe потуцала стазом лутања.
Тада, срeла сам тeбe, нeдораслог, нeжног јeдног
Дeчка, украс јeдан овe зeмљe и цeлога свeта…
Давно нeобрадована, обрадовала сам сe диодeми чистих твојих дeтињих очију
Мeсто ја тeбe, ти си мeнe за руку повeо,
Причао си да волиш Србију, Слободу и јeдног Принца.
И с тобом зајeдно сам волeла Србију, Слободу и јeдног Принца.”

(Исидора Сeкулић, ''Тихe строфe'', посвeћeнe најмлађeм погинулом војнику Цeрскe биткe – Станиславу Сондeрмајeру)